Da bi se doskočilo ”nedovoljnom broju radnika” organiziraju se duhovne vježbe i obnove, klanjanja i radionice, i različiti katehetski programi. O tim ”radnicima kojih je malo” u crkvenim se krugovima nadugačko raspravlja – na župama, na katoličkim fakultetima, i u redovničkim zajednicama, vode se diskusije, pišu knjige, rade strategije, itd. Takav ”stručan” pristup je plod duhovne i racionalne uobraženosti i sterilnosti. Fantaziramo o nečem čega nema, a o ”žetvi koja je velika” i prepuna božanstvene ljepote, i o onima koji se dandanas brinu o njoj, makar bili malobrojni, pričamo bez zanosa, i s puno nepoštovanja. Mi bismo da radnika bude puno, a ”velikoj žetvi” se ne divimo. Ne poštujemo ”malen broj radnika” što imamo, pa zato i ne zaslužujemo velik broj. Uostalom, ljudi i tako nisu brojevi. Radnici ”kojih je malo” nisu smeće. Malo ih je i baš su zbog toga važni. Zašto ne bismo o njima pričali? Oni se, jedino oni, danas brinu za duhovna polja i njive, trude se sijati i okapati, koliko znaju i mogu, i žeti što im zemlja dade. Zar nije radnik vrijedan plače svoje? Ne prezirimo ih. Oni su povjerovali da se isplati dati svoj život za Boga i za ljude. O njima trebamo lijepo pričati. A to što je ”žetva velika”, neka je! Ta od Boga je.